четвртак, 15. мај 2008.

Koreni nacionalne mržnje na Balkanu

Odlomci iz dela koje će uskoro biti objavljeno u Parizu, u izdavačkoj kući Manuscrit (www.manuscrit.com), na srpskom i francuskom jeziku.

Kraj dvadesetog veka obeležila je nekolicina političkih događaja koji su izmenili svet : rušenje Berlinskog zida, nestanak sovjetske imperije i krah komunizma. Hladni rat i period ravnoteže među velikim silama završili su se trijumfom Sjedinjenih Američkih Država, koje su postale novi vladari sveta. Evropska Unija pokušava da dovede u pitanje njihovu hegemoniju i širi se prema istoku, pokušavajući da potvrdi svoj status regionalne sile i da eliminiše uticaj koji vrši Rusija na bivše komunističke zemlje, u potrazi za novim tržištima i trajnim prosperitetom.
U prošlom veku, Evropa je doživela dva velika vojna sukoba i pretrpela nezapamćene gubitke na polju kulturne baštine i ljudskih žrtava. Odlučila je da više nikada ne dozvoli regionalnim nacionalzmima da prerastu u ratnu mašinu. de guerre. Tako su, želeći da onemoguće bilo kakav budući sukob i čineći da evropske zemlje postanu ekonomski zavisne jedna od druge, Francuska i Nemačka osnovale Evropsku Zajednicu Uglja i Čelika, kada je ugalj bio najvažniji izvor energije a čelik osnov industrije naoružanja. Ta prva faza stvaranja evropske federacije kasnije je prerasla u Evropsku Ekonomsku Zajednicu (EEZ) i napokon danas u Evropsku Uniju, političku zajednicu koja poseduje svoju valutu i uskoro i zajedničku armiju.
Upravo su u to vreme evropske zemlje počele da se zanimaju za Jugoslaviju i građanski rat koji ju je brutalno i u krvi razdirao. Naravno, bilo je tu i izvesnog zadovoljstva što je nestala stara Titova Jugoslavija. Sledeći princip zavadi pa vladaj, svako je tražio svoj deo kolača kada se Jugoslavija zaista i raspala. Evropa je odlučila da uključi balkanske zemlje u Evropsku Uniju, ali se taj posao pokazao kao jako dug i pun poteškoća.
Bivša Jugoslavija se raspala i stvoreno je nekoliko novih suverenih država koje su zakucale na vrata Unije. Vatikan je podržavao nezavisnost Hrvatske i Slovenije jer je njihovo stanovništvo bilo katoličke veroispovesti i jer se ukazala zlatna prilika da se ukloni komunistički uticaj. Čim su Slovenija i Hrvatska proglasile nezavisnost, priznale su ih evropske zemlje i Sjedinjene Američke države. Neki naučnici smatraju da je upravo to prerano priznanje prouzrokovalo grđanski rat. “Ako srpska propaganda protiv međunarodne zavere i nemačkog četvrtog rajha zaista i jeste paranoična, ona je naravno pothranjena otvorenom nemačkom podrškom upućenom separatistima,” piše Katrin Samari, profesor na univerzitetu Pariz IX. [1] Muslimanske zemlje su podržale nezavisnost Bosne i Hercegovine jer je to značilo da će u srcu Evrope postojati jedna muslimanska država, čiji su stanovnici autohtoni Evropljani muslimanste vere, a ne imigranti iz orijentalnih zemalja.
Slovenija i Hrvatska su bile bogate i ekonomski razvijene, dok su Bosna i Makedonija bile mnogo nerazvijenije. U želji da očuva jedinstvo jugoslovenskih naroda različitog etničkog porekla, Tito je decentralizovao državu razvijajući agrikulturu, industriju i turizam u različitim republikama, kako bi svaka od njih pojedinačno bila zavisna od ostalih. Razvijenije republike morale su finansirati razvoj onih manje razvijenih. Međutim, nakon Titove smrti, lokalne vlasti su zaželele da zadrže infrastrukture koje je izgradila federacija a da istovremeno prestanu da subvencionišu nerazvijene pokrajine. Izgovaranje na nacionalizam bio je najlakši način da se izdejstvuje finansijska nezavisnost od federacije, koja je prema nekima postala previše zahtevna, te da se možda priključi Evropskoj Uniji i postigne zagarantovani prosperitet.
Sve do kraja režima Slobodana Miloševića, sa srpske strane je vladalo veliko nepoverenje prema Evropi. Po mišljenju Srba, Evropska Unija je bila tek sluškinja Sjedinjenig Država koje žele da okupiraju bivše jugoslovenske republike i u njima smeste baze Nato pakta. To nepoverenje prema Evropi moglo se osetiti u najvećem broju knjiga i članaka koji su objavljivani za vreme Slobodana Miloševića. U tekstu pod naslovom Poraz Evrope magistar Radiša Novaković piše :
“Strateški cilj Evropske Unije je što čvršće ekonomsko i političko jedinstvo, kao i širenje na što veći deo Evrope. Budući da to nikako ne odgovara hegemonističkim Sjedinjenim Američkim Državama, one na sve moguće načine usporavaju i onemogućavaju taj proces. Pored ostalog, to je cilj i sadašnjeg napada na našu zemlju... Jer, Sjedinjene Američke Države su već pola veka izvor i "izvoznik" zla širom Zemljine kugle. Naša tragedija, bez obzira na njenu veličinu i specifičnost, ne utiče mnogo na pogoršavanje imperijalističkog imidža Sjedinjenih Američkih Država, s obzirom na to da su u poslednjih pedeset godina izazvali više od 250 kriznih žarišta i ratova.” [2]
U mračnoj i arhaičnoj Srbiji Slobodana Miloševića, narod je imao negativno mišljenje o zapadnoj demokratiji jer je bio pod jakim uticajem propagande njegove supruge i lidera Jugoslovenske levice, sociologa Dr Mire Marković. Zvanični mediji su odbijali bilo kakvu saradnju sa zapadnim zemljama i neumorno ponavljali kako svet ne treba da se pokorava diktatu samo jedne zemlje, koja inače nema nikakav istorijski legitimitet jer osim genocida crvenokožaca nije ništa značajnije postigla. Međutim, otkako je diktator zbačen sa vlasti i otkako je na predsedničkim izborima pobedila demokratska opozicija sačinjena od osamnaest političkih stranaka, Srbi su se otvoreno odlučili za demokratske promene. Glasajući za opoziciju, dokazali su da smatraju da njihova zemlja pripada Evropi i da je protivproduktivno tražiti ujedinjenje sa Rusijom ili Bjelorusijom. Nakon pobede demokratskih snaga an izborima, Evropska Unija je odlučila da ukine ekonomski embargo koji je gušio Srbiju tokom nekoliko dugih godina, jer je najbolji način da se Balkan smiri i stabilizuje upravo ekonomski razvoj. Rešenje je inače bilo veoma jednostavno od samog početka : pomoći da se izvrši tranzicija od jednog socijalističkog društva do tržišne ekonomije, podstaći privatno preduzetništvo i izvršiti odgovornu privatizaciju. Potrebno je stabilizovati Balkan nudeći mu ekonomski razvoj ; kako to kaže Eduard Limonov, “Moćna ekonomija može, pošto nahrani narod do sitosti, taj narod uvaliti u ‘topli san posle obroka’ (Viljem Šekspir). ” [3]
Taj dugotrajni proces demokratizacije i ekonomskog razvoja mogao bi se završiti evropskom integracijom svih balkanskih mikrorepublika. Toga mišljenja je i Žak Rupnik, istraživač na pariškom institutu CERI :
“Jugoslovenska kriza je započela epohu raskida i sukoba koji predstavljaju pretnju za stabilnost postkomunističke centralne i orijentalne Evrope. Međutim, čak i još više od toga, ona predstavlja izazov za Evropu a pogotovo za Evropsku Uniju, koja je jedini centar demokratije i stabilnosti, jedina sila integracije na Zapadu naspram procesa dezintegracije na Istoku. Izazov koji se javlja posle Jugoslavije je sledeći, da parafraziram Harolda Nikolsona : evropeizovati Balkan kako bi se izbegla balkanizacija Evrope.” [4]
I – MRŽNJA I NACIONALIZAM

“Živimo na razmeđu svijetova,
na granici naroda, svakome na udaru,
uvijek krivi nekome.
Na nama se lome talasi istorije,
kao na grebenu.”

Meša Selimović, Derviš i smrt

Izgleda da je savremeni svet skoro potpuno ispunjen mržnjom, siromaštvom i ratovima. Otprilike 85% ljudi su beznadni, proterani, odvojeni od društva i bez ikakvih sredstava za život. Nakon građanskih ratova u Africi, Aziji, Latinskoj Americi ili čak Evropi, stotine hiljada ljudi su pobegli iz svoje domovine, stiskajući se u kamionima ili čak peške. Postoji jedna “neverovatna ujednačenost ljudske patnje” : žene i deca iz različitih zemalja, svih boja, beže iz svojih domova kako bi se sklonili u izbegličke kampove i “svi imaju isti pogled, po intenzitetu tako dubok i jak, pogled koji je sve video i koji nas ispituje u tišini.” U jednom intervjuu časopisu Ekspres, poznati brazilski ratni fotograf Sebastião Salgado svedoči :
“Ranije sam verovao da čovečanstvo evoluira u pozitivnom smislu, prema progresu. Shvatio sam da mi možemo da krenemo i u drugom pravcu, te da je prava inteligencija ljudskog bića njegova sposobnost za adaptaciju. Ljudi se na svašta navikavaju, uključujući i ono najgore. U Bosni, deca su svaki dan išla u školu za vreme bombardovanja, skoro onako kako i moj sin ide u školu svakog jutra. Bila su se navikla na rat. U Ruandi, video sam kako je jedan otac bacio telo svog mrtvog sina na hrpu gde je ležalo 10 000 mrtvih tela i zatim otišao na čaj kao da ništa nije ni bilo. I on se takođe adaptirao. Upravo je to ono što me potresa : neverovatna sposobnost preživljavanja koju poseduje ljudsko biće, ali i njegova sposobnost uništenja. Ponekad se upitam da li mi imamo pravu kombinaciju gena i da možda istina o nama ne leži u individualizmu i nasilju.” [5]
Sve te kolone sena koje beže, sve te žrtve gladi, rata i siromaštva su u stvari žrtve mržnje. Izgleda da ni jedna zemlja na svetu nije pošteđena te mržnje i straha od drugoga ; čak ni veliki demokratski narodi nisu pošteđeni međuetničke mržnje. Jedno istraživanje koje je 1999. godine sproveo institut Luis-Haris za Konsultativnu narodnu komisiju za prava čoveka (CNCDH) pokazuje kako u Francuskoj 12% ispitanika za sebe smatraju da su “prilično rasisti,” 27% “pomalo rasisti” i 30% “ne baš mnogo rasisti.” Ukupno je samo 29% Francuza izjavilo da “uopšte nisu rasisti.” [6] Francuski zakon inače jako strogo kažnjava rasnu diskriminaciju (Krivični zakonik, član 225-1 i 225-2) novčanom kaznom i zatvorom od dve godine, pa i pored toga sedamdeset posto Francuza smatra da previše stranaca živi u njihovoj zemlji. Taj rasizam nekako čudno podseća na našu nacionalnu mržnju koja je unesrećila balkanske narode.
U međunacionalnim ratovima, mržnja je najvažniji casus belli. Čovek mrzi onoga koji ga je lišio nekog prava, kao što je pravo da živi na nekoj određenoj teritoriji ili jednostavno pravo da živi slobodno. Mrzi ga jer se on nalazi tamo gde bi i sam želeo da bude. On tada seže za osvetom, kako bi oterao zavojevača i izbacio ga sa teritorije koja ga privlači. On takođe pokušava da se osigura da se neprijatelj više ne vrati tamo gde su mu sahranjeni preci. Tako dolazi do tzv. etničkog čišćenja.
Mržnja takođe dolazi od nesposobnosti da se drugi shvati ili da se prihvati činjenica da je on kulturološki ili etnički različit. Neki bivši jugoslovenski autori, kao što je Slovenac Marko Hajdinjak,[7] smatraju kako su njihove komšije postale ksenofobične jer pate od “seoskog sindroma” : tokom procesa industrijalizacije nakon dva svetska rata, stotine hiljada seljaka sa dinarske visoravni nastanili su se u velikim gradovima u potrazi za poslom i sa sobom poneli tradicionalni i patrijarhalni klanski sistem. Dok su planinska sela uvek nastanjena ljudima koji pripadaju istoj etničkoj skupini, veliki gradovi su obavezno višenacionalni i kosmopolitski. Ti došljaci se teško uklapaju u taj šareni melting pot različitih običaja i verovanja mirnog gradskog autohtonog stanovništva. Kada je izbio rat, oni koji su bili seoskog porekla zauzeli su položaje na brdima koja okružuju gradove i odatle počeli da bombarduju, kako bi isterali višekulturno stanovništvo. Dobar primer može se naći u opsadi i bombardovanju gradova kao što su Mostar, Sarajevo ili Dubrovnik. Počinjavajući urbicid, znali su da nemaju šta da izgube jer su uvek mogli da se vrate na svoje njive i u svoja rodna sela, gde će imati krov nad glavom. Taj sukob između tradicionalnog i modernog je veoma eklatantan kod Radovana Karadžića koji dolazi iz jednog malog sela na Durmitoru u Crnoj Gori, koji je došao u Sarajevo na studije i napisao pesmu u kojoj kaže da su ljudi sa Durmitora slobodnoga duha i da se on u Sarajevu oseća kao da je u zatvoru. “Mržnja zapravo ne dolazi od sukoba. Ona je proizvod nesukobljavanja. Ona ne želi da ispravi neku nepravdu, ona želi bes, traži još veću nepravdu, u ime dobre savesti etničke ili verske čistoće,” objašnjava psiholog Žak Asun. [8]

I. 1. Definicija mržnje
Izgleda da je istorija civilizacije zapravo istorija mržnje. Šta je to mržnja – da li je to urođeno osećanje koje je ukorenjeno u životu čoveka, ili je ona proizvod društva, osećanje koje se razvija kasnije u životu ? Da li je mržnja krivac za nepravde i ratove u svetu, ili su možda nasilnici i zločinci motivisani nekim drugim razlozima ?
Žan Pol Sartr veli : “Ljubav i mržnja su dve strane jedne iste medalje.” Bares dodaje : “Mi se mnogo manje vezujemo zbog vrlina ili ukazanih usluga i mnogo više zbog zajedničkih mržnji.” Blez Paskal smatra : “Svi ljudi se prirodno mrze. Služili smo se požudom koliko god da smo mogli kako bi ona poslužila opštem dobru. Međutim, samo smo se pretvarali i prikazivali lažnu sliku dobročinstva, jer je u osnovi sve to bila samo mržnja.” [9] U svom romanu Crveno i crno, Stendal kaže, « Dovoljno sam proživeo kako bih primetio da razlike rađaju mržnju. » Na kraju, u svom filmu Mržnja o ratu između policije i mladih iz pariškog predgrađa, Matju Kasovic opisuje život jednog mladića koji se uvek protivio nasilju i koji je ipak potonuo u vrtlog osvete. Kada bi govorio, « Nikada nisam video da se problemi rešavaju osvetom, » njegovi prijatelji bi mu odgovarali, « A ja nisam nikada video da se problemi rešavaju sami. » [10] Kraj priče je pokazao da miroljubivi mladić nije bio u pravu i čak je bio primoran da ubije policajca koji je ubio njegovog najboljeg prijatelja.
Mržnja i ubistvo su izgleda urezani u našu podsvest još od samog početka ljudskog postojanja na zemlji. U svom delu Mračni predmet mržnje psiholog Žak Asun objašnjava kako je mržnja urođeno i prirodno osećanje. On daje dva primera iz mitske istorije stvaranja : konflikt između Kaina i Avelja i konflikt Romula i Rema. U oba slučaja, radi se o dvojici braće blizanaca. On takođe citira Frojda koji deli njegovo mišljenje : “Mi smo svi potekli od jednog dugačkog reda ubica.”
Prvi sukob se spominje na prvim stranicama Starog Zaveta. Roditelji dvojice blizanaca bili su Adam i Eva, prvi ljudi na zemlji koji su izbačeni iz raja jer su došli do spoznaje o golotinji, negaciji, vremenu i smrti ; već na početku, njihova porodična istorija teško se nosila na plećima. Kain i Avelj su obožavali Boga svaki na svoj način, prinoseći mu na žrtvenik ono najbolje što su znali da proizvedu. Naravno, zemljoradnik Kain je prineo najbolje plodove, dok je pastir Avelj žrtvovao jednu životinju. Iz sebi poznatih razloga, Gospod je prihvatio Aveljevu žrtvu i odbio onu koju je prineo Kain. Užasno ljut, Kain je ubio Avelja jer ga je ovaj lišio božije pažnje.
Sledeći sukob se tiče Romula i Rema, sinova jedne vučice i mitskih osnivača grada Rima. Romul je želeo da izgradi Rim na brdu koje se nazivalo Palantin, dok je Remu izgledalo da je pogodnije brdo Aventin. Rem je preskočio rov koji je kopao njegov brat kako bi ogradio i simbolički zaštitio budući grad, želeći time da mu dokaže koliko je ta smešna zaštita bila slaba, pa ga je Romul ubio radi počinjenog svetogrđa. Sahranio ga je upravo na Aventinu, mračnom predmetu Remove želje. Kasnije će Romulovi potomci, dakle potomci jednog ubice, nastaniti grad Rim. [11] Žak Asun se pita :
“Zašto je u praskozorje čovečanstva bilo potrebno da dođe do ubistva – i još gore, bratoubistva ? Zašto je trebalo da jedan sin, voljen od strane samog božanstva, umre bez ijednog potomka, a da drugi, ubica, izbegne kaznu i ostavi iza sebe potomke i osnivače prestižnih dinastija po društvenom položaju – sveštenika, svirača harfe, kovača, pa čak i pesnika ?” [12]
Prema njegovom mišljenju, objašnjenje tog izvornog nasilja ne nalazi se u padu iz raja nego u ubistvu, koje je bilo potrebno kako bi se “čovečanstvo uvelo u socijalizaciju i odvojilo od božanskog.”
Na Balkanu, pedeset godina komunizma i ateizma koje je potpomagala država nisu uspeli da iskorene prastara verovanja u život posle smrti i u kult grobova, koja su ostala urezana u kolektivnu svest naroda. Ako su mu preci živeli na nekoj teritoriji, homo balcanicus će pokušati da je okupira i zauvek zadrži za sebe. Upravo odatle potiče nesalomiva volja Hrvata da povrate Krajinu i grad Knin, staru prestonicu hrvatskih kraljeva ; odatle i rešenost Srba da sačuvaju Kosovo iako je nastanjeno devedeset procentnim albanskim stanovništvom. Odatle i masovne grobnice, iskopane u velikoj tajnosti kako bi se sprečili preživeli da pronađu nestale i podignu nadgrobne spomenike, kako bi obeležili trag genocida svojih bližnjih i sačuvali uspomenu na njih. Ako se ne ostavi nikakav trag postojanja neke neželjene populacije, može se desiti da se preživeli neće vratiti kako bi tragali za nestalim bližnjma. Na taj način, etnički čistači će biti ostavljeni na miru.
Među balkanskim populacijama, samo komunisti i muslimani nisu očuvali kult grobova. Komunisti su praktikovali kremaciju koja simbolizuje njihovo odbijanje u verovanje u zagrobni život, dok muslimani smatraju da su njihovi mrtvi i dalje živi i da borave kod njihovog Gospodara. [13] Njihov način sahranjivanja mrtvih je najveći dokaz za tu teoriju : preminuli se nagi i obmotani u bele čaršave polažu na najobičnije daske a zatim direktno u zemlju, bez ikakvog kovčega, kako bi se telo lakše raspalo i definitivno vratilo u zemlju. Na sudnjem danu će ionako biti ponovo proživljeni iz same prašine.

I. 1. Definicija nacionalizma
Koja je definicija termina “nacija” ? Evo šta kaže Pjer Bear, profesor na sarskom univerzitetu i specijalista za centralnu i orijentalnu Evropu :
“Življenje na zajedničkom prostoru – stvarajući šire ili uže zone komunikacije, odnosto zajedničke interese koje brane ili gube – stvara kod čoveka osećanje da pripada jednoj zajednici.” [14]
Pjer Kend, direktor studija na pariškom Narodnom savetu za naučna istraživanja (CNRS) i na Sveučilištu za visoke studije društvenih nauka (EHESS), specifične karakteristike istočnoevropskog nacionalizma su insistiranje na etničkoj pripadnosti i vraćanje u prošlost. On pravi razliku između političke nacije, koja je “zajednica narodâ istorijski sakupljenih na jednoj teritoriji, skupina koji se politički organizuje prema građanskom modelu dostupnom svima,” i etnokulturološke nacije, koja je “rezervisana samo za jednu određenu zajednicu koja se definiše prema kriterijumu krvi ili neke zajedničke kulture – jezika, religije – kojoj nijedan stranac ne može da pristupi, osim ukoliko mu se ukaže vanredno pomilovanje.” U centralnoj i orijentalnoj Evropi, ta etnička pripadnost je donela podele između naroda ili različitih etnokulturoloških zajednica koje žive na jednoj istoj teritoriji.
Nestanak komunizma ostavio je ideološku prazninu i uloga nacije je postala jedini mogući teren na kome se može razvijati identifikovanje u smislu zajednice. “Tako je jačanje etničke svesnosti posledica slabosti demokratije i građanskih vrednosti,” objašnjava Pjer Kend. [15]
U svom delu Govori i konferencije iz 1887. godine, Ernest Renan objašnjava svoje shvatanje nacije :
“Čovek ne pripada ni svom jeziku ni svojoj rasi : on jedino pripada samome sebi, jer je on slobodno i moralno biće. On više ne prihvata da se progone drugi ljudi kako bi se primorali da promene veru ; progoni kako bi drugi promenili jezik ili domovinu takođe nam deluju užasno […]. Švajcarska je možda i najlegitimnije konstituisana evropska nacija, jer broji tri ili četiri jezika, dve ili tri vere i sam Bog zna koliko rasa. Jedna nacija, to je za nas jedna duša, jedan duh, jedna duhovna porodica koja je rezultat proteklih uspomena, žrtvovanja i slave, često i zajedničkih tuga i žalovanja ; u sadašnjosti, ona je rezultat želje da se nastavi živeti zajedno. Ono što čini jednu naciju, to nije korišćenje istog jezika ili pripadnost istoj etnografskoj grupi, nego svest da smo zajedno postigli nešto veliko u prošlosti i volja da se postigne još više u budućnosti.” [16]
To objašnjava razloge iz kojih je moguće svojevoljno prihvatiti francusku kulturu, gde može biti Francuz svako onaj ko je socijalizovan u francuskom kulturnom prostoru, što isključuje bilo kakvu rasnu, religioznu ili etničku dimenziju. Čovek odabira svoju nacionalnost i postaje Francuz sklapanjem braka sa nekim drugim francuskim građaninom, što je još uvek skoro nezamislivo na Balkanu. Kako bi se svima zagarantovala ista prava, potrebno je preći sa prava krvi (jus sanguinis) na pravo tla (jus solis).
U balkanskim zemljama, patriotizam se previše često naziva nacionalizmom, iako se radi o dva dijametralno različita termina. Po mišljenju Žila Delanoa iz francuske Narodne fondacije za političke nauke, nacionalizam se ne sme mešati sa patriotizmom. Peten je bio nacionalista, ali se odrekao patriotizma kolaborišući sa nacističkim zavojevačima. On dodaje da je negiranje nacionalizma ili popustljivost pred njim najbolji način da se on ojača. On predlaže sledeće rešenje :
“Biti uz Voltera i smatrati da postoje kulture koje su podobnije od drugih, te da nacionalna veličina nije jedini kriterijum vlasti, ili biti uz Rusoa i kritikovati dominantnu kulturu koja guši bilo kakav vid otpora i priznati autentičnost i zajedničkog i samačkog života. Stajati na dve noge kao Volter ili ići četvoronoške kao Ruso mogla bi biti skica pravog rešenja. ‘Evo dve plemenite životinje : čoveka i lava’ (San jedne letnje noći, V, 1).” [17]
Koji bi politički i kulturni model trebalo da promovišemo i razvijamo na bivšim jugoslovenskim prostorima, kako bismo izbegli bilo kakvu ratnu opciju u narednim godinama ? Da li je evropska integracija čarobno rešenje kako bi se smirio Balkan ?
Možda nećemo moći da odmah pronađemo to čarobno rešenje, ali smo sigurni da nacionalizam nije pravi odgovor za problem bivše Jugoslavije i da će svaki politički sistem koji počiva na etničkoj osnovi zasigurno dovesti do propasti, na pragu novog milenijuma u znaku liberalizma i globalizacije.

[1] Catherine Samary, Yougoslavie : questions sur l’éclatement de la fédération, in Alain Gresh (sous la dir. de), A l’Est, les nationalismes contre la démocratie ?, éditions Complexe, Bruxelles, 1993, p. 57-75.
[2] Mr Radiša Novaković, Poraz Evrope, Politika, 15. juli 1999, str. 10.
[3] Aleksandar Limonov, Nestanak varvara [Isčeznovenije varvarov], Novi Sad, 1992, str. 90.
[4] Jacques Rupnik, Les enjeux internationaux, in De Sarajevo à Sarajevo – l’échec yougoslave, Paris 1992, page 138.
[5] Dominique Simonnet, "Pouvons-nous réconcilier la planète des hommes ?" – l’entretien avec Sebastião Salgado, L'Express, le 9. mars 2000, pages 24-28.
[6] Isabelle Monnin, Un racisme de plus en plus ordinaire, le Nouvel Observateur, 16 mars 2000, p. 78.
[7] Marko Hajdinjak, Former Yugoslavia: War, State building and demographic fears – Discussion, in Forced ethnic migrations on the Balkans : Consequences and rebuilding of societies, conference organised in Bulgaria on 22-23 february 2005 by the International Centre for Minority Studies (IMIR), Sofia, and Meiji University, Tokyo, Conference proceedings, p. 217.
[8] Jacques Hassoun, L’obscur objet de la haine, éditions Aubier, Paris 1997, page 54.
[9] Jean-Paul Sartre, Les Mots, 1 ; M. Barrès, ‘Du sang, de la volupté et de la mort,’ La haine emporte tout ; Pascal, Pensées, 210, in Olivier Millet, Dictionnaire des citations, éditions Livre de poche, Paris, 1992.
[10] Mathieu Kassovitz, Jusqu’ici tout va bien, Actes Sud, 1995, p. 59.
[11] Jacques Hassoun, L’obscur objet de la haine, éditions Aubier, Paris 1997, page 58.
[12] Ibid, str. 57.
[13] Kur’an, II:154.
[14] Pierre Béhar, Vestiges d’empires – la décomposition de l’Europe centrale et balkanique, éd. Desjonquères, Paris 1999, page 14.
[15] Pierre Kende, Du nationalisme en Europe centrale et orientale, in Alain Gresh (sous la dir. de), A l’Est, les nationalismes contre la démocratie ?, éd. Complexe, Bruxelles, 1993, pages 15-21.
[16] Ernest Renan, Discours et conférences, in Pierre Saly (et al.), Nations et nationalismes en Europe 1848-1914, éditions Armand Colin, Paris, 1996, page 117.
[17] Gil Delannoi, Le nationalisme et la catalyse idéologique, in Serge Cordelier ed. al, Nations et nationalismes, éd. la Découverte, Paris, 1995, pages 39-49.

1 коментар:

Milivoje је рекао...

Nataša, svaka čast na temi, širini pristupa, kvalitetnoj analizi i odličnoj formi! Sve najbolje!

Milivoje